Pod mojon provon olujno je more A nigdi svitla da mi snage da Sva jidra spuštan, zašto da se bore Od jubavi san duša ranjena I neću nazad, nek me vitar nosi Jer nisan za te moga živit ja Kad bog me primi, kad me pita ko si Od jubavi san duša ranjena Kad jednom bude kasno za sve riči Jer nije jubav rana ča se liči Kad tilo drće ka da vitar puše Ti dođi meni, ti dođi meni Da ti skinen križ sa duše I sve san daje, sve je veća tama I ne znan više kako san se zva Jer samo pantin to ča ne bi tija Od jubavi san duša ranjena